Bez sirotinje nema spasenja

Jon Sobrino, „Izvan sirotinje nema spasenja. Mali utopijsko-proročki ogledi“, Ex libris, Rijeka, 2011.

Piše: Vladimir Kolarić

https://backshopjournal.com/article/vladimir-kolaric-bez-sirotinje-nema-spasenja

Hrišćanstvo nije ideologija i ne bi smelo da se sa ideologijama raspravlja spuštajući se na njihovu ravan; ono se stupajući na tlo ideologije samozarobljava i samozaboravlja u „svetu ovom“ i prihvata da je princip njegovog govora i njegove logike lavirint, a ne sloboda, sumračni kompromis, a ne neumoljiva, suncokretna ustremljenost ka Istoku.

Ali to ne znači da treba da bude ravnodušno prema ideologijama i njihovim lažima, ali i njihovim istinama ili makar motivacijama – društveno-istorijskim uzrocima ideologija; jer ne bi smelo da bude ravnodušno prema ljudskoj patnji.

Patnja je stanje pojedinačnog ljudskog bića, ali i zajednice, ali i čovečanstva u svojoj ukupnosti, i ne bi smeo da bude zanemaren ni jedan od ovih modusa palosti, jer ćemo zaboraviti na palost ili opravdavati je – a to je već opet ideologija.

Ako smo osudili komunizam jer je palio crkve, ako ukazujemo na etnofiletističku opasnost nacionalizma, ako kritikujemo crkvu kao poslednju apsolutnu monarhiju na svetu, ne bismo smeli da skrećemo pogled sa pretenzije jednog političkog i ekonomskog sistema da se sebe proglasi jedinom istinom sveta i njegovim u istoriji jedinim održivim poretkom.

I upravo iz raščaravanja ove iluzije, osveštene u borbi latinoameričkih naroda protiv crne brutalnosti koja iza nje stoji, iz nepristajanja da socijalna pravda i socijalna borba u hrišćanskim ustima može biti jedini psovka – nastalo je ono, za mnoge ozloglašeno a za mnogo više njih još potpuno nepoznato – uzimanje Biblije u jednu a Kapitala u drugu ruku, da bi se suprotstavilo novoj kapitalističkoj zveri, tela prebojenog duginim bojama, ali jednako crne duše – teologija oslobođenja.

Teologija oslobođenja zaista nije tako jednostavna pojava, kao i svaka pojava rođena u krvi – krv moramo da vidimo kada sudimo o njoj, a ne samo reči. Tom krvlju moramo da merimo i, kako sam autor kaže, pomalo nastran i sablažnjiv naslov knjige „Izvan sirotinje nema spasenja: Mali utopijsko-proročki ogledi“ Jona Sobrina (Jon Sobrino: Fuera de los pobres no hay salvacion, Madrid, 2007; prevod na hrvatski Roman Karlović, Ex Libris, Rijeka, 2010). Ona svoju višespratnu teološko-filosofsku građevinu i gradi na krvi Oskara Romera i Injasija Elekurije, koji su je položili za svoju istinu, ne apstraktni sklop uverenja, nego živi život sa bližnjima.

A bližnji nisu jedna ravnodušnost, jedna prazna reč i jedna mantra – oni su mi sami ako smo mi Hristovi. Palost u kojoj oni žive takođe nije neka apstrakcija i neka metafizika, nego konkretna palost konkretne napravde, kao što ni smrt nije apstrakcija i metafizika nego ono što Sobrino naziva jezgrom svoje knjige – „(život i) smrt Božijega stvorenja“, koju nikada i nipošto ne smemo prihvatiti kao normalnu i opravdanu, ne samo u njenoj „ontološkoj“ nego i u njenoj socijalnoj i istorijskoj pustošnosti.

Jer čemu sva vera naša, ako proročki na plamtimo protiv nepodnošljivih nepravdi ovoga sveta i ako utopijski ne težimo zaposvesti da „budemo jedno“, jedna „ljudska porodica“, ako ne preuzimamo „odgovornost za stanje ovog našeg nečovečnog sveta“ i ako ne ispoljavamo „brigu o stvarnosti“, preuzimajući njeno breme.

Ne govorimo odmah o milenarizmu i o „ružičastom hrišćanstvu“, jer to su, makar ponekad i opravdano, govorili svima onima koji se nisu zaklanjali iza svojim sopstvenim strastima izmaštane „Božije volje“ i okretali pogled od dečije suze i sile silnika.

Umesto pretvaranje liturgije u još jednu metafiziku među metafizikama i, rečima prijatelja teologa, „univerzalni ključ za sve“, okrenimo se njenom istinskom, delatnom smislu, koji je u zajednici i preobražaju; koji traži plameno srce, a ne ritulalizam i još jednu od „utešnih“ filosofija „ovoga sveta“.

I setimo se – o, osporavatelji Svečoveka – čitajmo i živimo reči iz Dela apostolskih (4, 32-35): „A u naroda koji poverova beše jedno srce i jedna duša; i nijedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo, nego im sve beše zajedničko. I apostoli s velikom silom davahu svedočanstvo o vaskrsenju Gospoda Isusa Hrista, i blagodat velika beše na svima njima. Jer niko među njima ne beše u oskudici, pošto svi koji imađahu njive ili kuće, prodavahu i donošahu novce od prodanoga. I polagahu pred noge apostolima; i davaše se svakome prema potrebi koju je imao.“

Ne zaboravimo na ovo i posvetimo se ovome, ne zbog komunizma i ne zbog ijedne ideologije, nego zato što nikada posle ovih reči nije jasnije naslikana slika „onoga bez čega je uzalud sva vera naša“.

A koliko nas danas o tome govori, zaista, na krvlju a ne sitim jezikom govori? Peva iz srca, svog i svih srca ovog sveta, a ne samo jeftino frazira?

I, zato, ko smo mi da mimolilazimo ovu osobenu i energičnu Sobrinovu knjigu i pitanja koja ona postavlja, ko smo u svom trujumfalizmu i umišljenosti? Ko ako ne slama Božija, čija praznina odzvanja, „slamka među vihorove“, koja neće preživeti, neće, ako ne nađe svoj temelj u vaskrsenju, u svevaskrsnom i hristovaskrsnom životu celokupnog naroda Božijeg.